egim

              eDnevnik

              Upis20172018a

              svedocanstvasrp

              svedocanstvamadj

  • Назив школе: Гимназија
  •   Адреса: Зелена улица 13, Бечеј
  • Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
  • Телефон: 021/6913-165
  • страница гимназије
  • страница гимназије

 

 

 

ZlatnaMedaljaGimnazijaBecej

 

 

 

О Бечеју

Бечеј (раније Стари Бечеј) је град и седиште истоимене општине која се налази у Јужнобачком округу у Војводини, Србија. Према попису из 2011. Бечеј је имао 23985 становника.

Бечеј је економски центар на средњем току Тисе кроз Србију. Налази се на важном путу који повезује Нови Сад и Суботицу. Град се први пут спомиње 1091.

Бечеј је познат по још неким називима на другим језицима: мађ. Óbecse, нем. Altbetsche, рум. Becei.

На десној обали Тисе је од давнина велико насеље, град панонског типа, један од највећих у Потисју, привредно, друштвено и културно средиште овог дела Војводине - Бечеј. У општини Бечеј су: Бачко Петрово Село, Бачко Градиште, Радичевић и насеље Милешево. Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу железничких и друмских путева, на вештачким каналима и реци Тиси.

Бечеј, на бачкој страни, некада Стари Бечеј, настао је из Тврђаве на ади Тисе, која је спајала насеља на левој и десној обали реке. На територији данашње општине, приликом археолошких ископавања, нађени су предмети из ранијих епоха људског друштва. На основу до сада обављених истраживаља и нађеног материјала, зна се да је ово подручје било насељено од пет миленијума п. н. е., односно од старијег неолита. На месту данашњег града и у његовој околини живот се одвијао кроз готово све праисторијске културе и периоде. Нађена су насеља из неолита, енеолита, бронзаног доба као и насеља гвозденог доба, све до историјског периода.

Почетком нове ере територију су настанили Сармати. Током Велике сеобе народа кроз ову територију су насељвала многа племена задржавајући се дуже или краће на једном месту остављајући куће и гробове. Најбројније остатке из тог периода оставили су Авари између 6. и 9. века који су у гробовима својих покојника често остављали богате прилоге.

Бечеј се први пут помиње 1091. године. Као утврђење Бечеј се спомиње 1238. г када је угарски краљ Бела IV својом даровницом поклонио Бечеј у посед калуђерима крсташима из Столног Београда. Северно од Бечеја налазило се насеље Перлек, које је заживело још у 11.-12. веку. Према турским тефтерима помиње се као насеље још 1650. године, али је 1698. године без становника. Археолошким ископавањем у овом насељу нађен је читав низ објеката: полуукопане земунице, силоси, отпадне јаме, бунари и ровови. Најлепши предмети који су нађени на овом локалитету налазе се данас у холу фабрике „Карбо-Диоксид“, која се после приватизације зове Линде, где је направљена мала изложба.

У 15. веку био је посед српског деспота Ђурађа Бранковића. До средине 16. века Бечеј је променио десетак феудалних господара у оквиру феудалне Угарске.

Турски везир Мехмед-паша Соколовић осваја га 1551. и под турском влашћу остаје до 1687. године. Након великог аустријско-турског рата крајем XVII века, Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и склапања мира у Сремским Карловцима 1699. ова територија долази у аустријску власт. Да би осигурала своје царство од упада Турака, аустријска влада дуж нових граница је основала Потиско–поморишку војну границу. Од 1702. до 1751. град је припадао Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије.
Мапа Потиског дистрикта

После Аустријско-турскога рата из 1717. и склапања мира у Пожаревцу исте године, Турска је изгубила Банат, а самим тим престаје потреба постојање Потиске границе. Тадашње жупањске власти тражиле укидање привилегије граничара, чему су се ови жестоко супростављају. Након укидања овог дела Војне границе, многи Срби који су живели у граду одлазе у Русију. Да би умирила граничаре, аустријска влада је 1751. основала Потиско-крунски дистрикт са седиштем у Бечеју. Дистрикт је постојао од 1751. до 1848. Троје привилегија је дато дистрикту 1759, 1774. и 1800. Прва привилегија дистрикту је дефинисала статус његове аутономије, док је друга дозволила Мађарима да се населе у дистрикту. У периоду који је следио Мађари су заменили Србе као већински народ у граду. У то време долази до повећања броја становника, тако по попису из 1820. у њему живи 8.357 становника. Према попису из 1910., становништво Бечеја је бројало 54.275 лица, од којих је 30.465 говорило мађарским, а 22.821 српским језиком. У њему било четрнаест потиских општина. У периоду од близу једног века постојања дистрикта у Бечеју се развило занатство, трговина и друге привредне и друштвене делатности и он постаје политички и културни центар средњег Потисја. Бечеј ће у саставу аустроугарске царевине остати до краја Првог светског рата 1918, када ово крајеви улазе у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Између два светска рата у настеје тешка индустрија Бечеју са око 1500 радника и тај број се неће значајније мењати. После Другог светског рата, Бечеј је и даље среско место све до 1955. када је припојен врбашком, а те године прелази у новосадски срез, до 1966. када су укинути срезови. Године 1955. Милешево и Радичевић улазе у састав општине Бечеј, а 1960. и Бачко Градиште и Бачко Петрово Село. Таква администартивна подела постоји и данас.

У насељу Бечеј живи 20547 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,5 година (37,9 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 9614 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,66.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

У граду су занимљиви архитектонски споменици, монументалне цркве, од којих се у православној истиче иконостас, рад Уроша Предића. У центру града је велики Споменик слободи (Кристина Виткијевић Плавска), обележје револуционарне борбе становника овог града у Другом светском рату. У Бачком Петровом Селу је знаменит иконостас, рад Теодора Илића Чешљара.

Недалеко од Бечеја налази се дворац који је припадао породици Дунђерски који су били земљопоседници, а који је сада преуређен у хотел и ресторан под именом Фантаст, који се налази у власништву пољопривредног комбината ПИК Бечеј. У капели поред дворца налазе се иконостаси Уроша Предића.
Култура и културна догађања

Културна делатност општине одвија се преко четири организације: Народне библиотеке, Градског музеја, Историјског архива и Центра за културу.

Народна библиотека је најстарија установа из ове области. Основана је 1863. године. Својом делатношћу покрива сва места општине, а располаже са 80.000 књига. Градски музеј је установа завичајног карактера, основан је 1953. године. Током свог постојања се развијао и проширивао своју делатност, тако да је сада заступљена археологија, историја, ликовно стваралаштво, етнологија, природа, нумизматика и друго. У организацији Музеја, 1954. године је основана и Уметничка колонија Бечеј, која је дала знатан допринос на обогаћивању ликовне збирке.

Историјски архив Сента, Одсек за историјску грађу Бечеј бави се проналажењем и заштитом докумената који су значајни за реконструисање наше даље и ближе прошлости. Центар за културу је организатор аматерске делатности у општини. У оквиру њега делују ансамбл народних песама и игара „Ђидо“, „Тиса“, „Лоле“, затим ликовна секција, позоришна, млада драмска секција, рецитаторска, итд.

Почетком 90-их година оформљен је културни покрет под именом „Итака“, он је замишљен као иницијатор културног „буђења“ младих људи у Бечеју, у оквиру „Итаке“ почеле су са радом многе радионице, као што су драмска, ликовна, организоване су јавне трибине на разне актуелне теме, у Бечеју су гостовали тада још неафирмисани млади глумци са својим представама.

За Бечеј је веома значајна манифестација Мајке игре - смотра дечјег стваралаштва Србије. У Бечеју се одвија и уметничко такмичење средњошколске омладине на мађарском језику.

Бечеј је град стар више од 900 година. У њему се налазе бројни културно-историјски споменици. У самом центру града својом монументалношћу се издваја српска православна црква. Подигнута је 1858. године, а рађена је у византијском стилу. У цркви се нарочито истиче високи иконостас са класицистичко-романтичарским декорацијама и са 63 иконе, које је радио познати академски сликар Урош Предић.

У центру града је и католичка црква која је свој садашњи облик добила 1830. године. То је једнобродна грађевина, полукружне апсиде на северу, издужене основе и са звоником на чеоној старни. Поседује две олтарске слике познатог мађарског сликара Мора Тана, рођеног 1828. године у Бечеју. Тргом доминира и спратна зграда општине из 1881. године, а уз њу се налази задужбина баронесе Еуфемије Јовић из 1894. године, које је изграђена у сецесионистичком стилу. Две зграде од 1902. године чине једну целину, тако да се фасада Скупштине општине Бечеј према тргу протеже у дужини од преко 60 метара.

Трг окружују и некадашња основна школа (данас средња машинска) из 1861. године, спратна зграда бившег хотела „Централ“ (сада Центар за културу и средња Економско- трговачка школа), зграда штампарије „Пролетер“ (бивша Потиска штедионица), канцеларије „Фадип-а“ (некада Ајфелова, затим Комаромијева кућа из 1901. године) и кућа Богдана Дунђерског из 1904. године.

Вредно пажње представља и устава на ушћу Великог бачког канала у Тису. Брана је рађена по плановима Хајнца Алберта, техничког директора канала, у периоду од 1895. до 1900. године. Постоји вероватноћа да је конструкција овог објекта изашла из Ајфелове радионице. Шлајзови су урађени на електрични погон. Струју за њихов рад производила је хидроцентрала која је направљена непосредно поред њих. Ова устава је била једна од најсавременијих у свету у то време.

Према историјским подацима прва српска основна школа основана је у Бечеју 1703. године, а мађарска 1765. године. Дечје забавиште на мађарском језику основано је 1881. године, а на српском језику 1887. године. Прва средња школа је занатска која почиње са радом 1883. године. Гимназија је почела са радом 1925. године. У Бечеју данас раде гимназија, економска-трговачка школа и машинска школа, четири основне школе, специјална школа за децу заосталу у развоју и нижа музичка школа.

У општини је најразвијрнија пољопривреда. Највеће организације су пољопривредно-индустријски комбинат и метална индустрија. У околини Бечеја су богата ловишта и позната излетишта, чарде на Тиси, а у самом граду је Бечејска бања (1904) - Центар за рехабилитацију.

Град и општина Бечеј свој развој највише дугују типичним равничарским богатствима: плодној земљи, водном фонду, земном гасу и изворима термалне воде. Отуда је пољопривреда (на 44000 ha изузетно квалитетне земље) заузела прво место у привредном успону општине Бечеј. Повољни климатски услови, близина реке Тисе, канала Дунав—Тиса—Дунав и традиционална наклоњеност становништва ка пољопривреди утиснули су свој специфични печат. Као логична последица природних и социо-културних потенцијала развија се и агроиндустријски комплекс који чини темељ укупне индустријске производње. Ту се првенствено мисли на ПИК Бечеј (Пољопривредно- индустријски комбинат), који се осим ратарстава и сточарства бави и прерадом поврћа и воћа у својој радној јединици „Флора-Бечеј“, дорадом семена, а као посебно предузеће се издвојила „Пивара Бечеј“.

Прерадом метала се бави некада чувена фабрика аутомобилских делова и опреме „Фадип“, дрвета фабрика намештаја „8. октобар“, соје надалеко чувена фабрика „Сојапротеин“. Ту су и фабрика сточне хране „Бечејка“, фабрика грађевинског материјала „Фит“ и Фабрика четака Тиса. Поред скоро свих грана привреде развијено је и грађевинарство, а постоји и дуга традиција занатства. Трговина, као једна од најстаријих људских делатности, прати привреду у њеном развоју и утиче на општу динамику протока робе и капитала, што се и одражава кроз заинтересованост најзначајнијих банака да буду присутне на овом подручју.

Спорт у Бечеју има дугу традицију. Друштво бициклиста основано давне 1872. године, а Стрељачко друштво 1878. године. Та спортска друштва нису била слична данашњим, али је њихова величина у томе што су поставили темељ спортској активности која се касније наставља кроз развој великог броја спортова. То су пре свега гимнастика, атлетика, пливање, веслање итд.

У Бечеј је у лето 1911. године донета прва фудбалска лопта, када је почео да се игра фудбал. Данас у општини делују 32 клуба, од којих се неки налазе и у савезним лигама. Најзначајнијим резултатима и најдужом традицијом у лигашком такмичењу издвајају се ватерполисти, фудбалери, тенисери, кошаркашице, кошаркаши и рукометаши. Бечеј је познат по великом успеху ватерполо клуба Бечеј који је 2000. године био победник на турниру фајнал фора који је одржан у Бечеју и тиме су ватерполисти Бечеја постали прваци Европе. ФК Бечеј је 1994. године био члан прве савезне лиге.

У оквиру Аеро-клуба „Бечеј“ делује змајарска секција чији су чланови постигли најбоље резултате у овом атрактивном спорту на простору Државне заједнице СЦГ. На девет одржаних Државних првенстава освојили су пет првих места, једном били други и два пута трећи. Најтрофејнији змајар СЦГ је Душан Захар који је четири пута узастопно био првак СЦГ, једном био други и два пута трећи. Прво место је освојио и Ђурић Радомир. Они су били и једини учесници из СР Југославије на Првим светским ваздухопловним играма које су одржане у Турској 1997. године и заузели 12. место.

Посебно значајан за развитак спорта је Омладински спортски центар, где се највише и одвија спортски живот.

Значајно богатство овог града представљају термалне воде. Захваљујући њима у Бечеју од 1904. године постоји Градско купатило, данас Јодна бања. У њеној непосредној близини налази се Омладински спортски центар са затвореним и отвореним олимпијским базеном, Горански парк и расадник и хотел "Бела лађа" који заједно чине изузетан комплекс за посетиоце у непосредној близини излетишта на Тиси.

На удаљености од око 12 километара од Бечеја у правцу пута Бечеј-Бачка Топола налази се дворац који је двадесетих година 20. века изградио познати велепоседник Богдан Дунђерски. Данас је он преуређен у хотел "Фантаст" високе Б категорије. У непосредној близини се налази и капела. Иконостас на капели, фреске на зиду и мозаик над улазом је дело академског сликара Уроша Предића. Читав комплекс се налази у саставу ПИК Бечеј. Ту се налази и позната ергела чије услуге туристи могу користити. Изванредни су и терени за ловни туризам.

Територијом општине протиче река Тиса, а ту је и Велики бачки канал, Бељанска бара као и низ мањих канала богатих рибом што све омогућава велики извор за љубитеље риболова. „Рибњак Бечеј“, који се налази између Бечеја и Бачког Градишта, пружа добре терене за спортски риболов, а у његовом саставу налази се рибљи ресторан.