egim

              eDnevnik

              Upis20172018a

              svedocanstvasrp

              svedocanstvamadj

  • Назив школе: Гимназија
  •   Адреса: Зелена улица 13, Бечеј
  • Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
  • Телефон: 021/6913-165
  • страница гимназије
  • страница гимназије

 

 

 

ZlatnaMedaljaGimnazijaBecej

 

 

 

Школски медији

Механизам бесмисла – Глумци у сјајној „Ћелавој певачици“ одреда наши гимназијалци

Од свих теорија смеха, комику представе „Ћелава певачица“ Драмског студија младих бечејског позоришта понајбоље објашњава она Анрија Бергсона. „Круто, непроменљиво, механичко“, каже француски филозоф, „насупрот гипком, стално променљивом, живом, расејаност насупрот пажњи, укратко аутоматизам насупрот слободној активности; ето шта смех истиче и шта би хтео да исправи“. А смешног, апсурдног, местимице бизарног и надасве истинитог, итекако има у поставци Јонесковог комада коју потписује Игор Павловић, глумац СНП-а који већ годинама режира у Бечеју чији је позоришни живот немало задужио, доневши му драгоцену озбиљност.

Иако доследан актуелној репертоарској политици бечејског позоришта, избор самог комада је необично смео, не отуд што Јонесков антикомад по природи ствари не може бити питак паланачкој публици попут овдашње (чему уосталом и не треба одвећ придавати пажњу), већ стога што „Ћелава певачица“ представља изузетно деликатан изазов за глумце. Па ипак, слободно се може устврдити, и са особитим задовољством, да је ова представа прва позоришна продукција у Бечеју након дужег времена која би задовољила и захтеве једне вечерње сцене – копродукције „Ева, страница 89“ и „Лажа и паралажа“ и поред све благонаклоности напросто не можемо ословити нашим – што ће рећи да смо коначно добили пунокрвно позоришно уметничко дело, без уобичајених условности (млади, неискусни итд)!

1 1600x900 

Идеју за ову драму Јонеско је добио када се као четрдесетогодишњак одлучио да учи енглески језик и то користећи „Ассимил“ методу помног копирања читавих реченица како би их запамтио. Наиме, читајући их изнова, осећао се као да не учи страни језик, већ да опет открива неке запањујуће баналне истине, да недеља има седам дана, да је под доле а плафон горе и слично. Сопствени језик је постајао стран, распадао се, при чему се пукотине нису очитавале једино на језику, већ и на људској разложности и, коначно, аутентичности егзистенције саме. То искуство Јонеско је превео у драму „Ћелава певачица“.

Одлучивши се за минималистички приступ, по принципу мање је више – једини сценографски елемент је скучена кутија (за лутке?), односно параван који се расклапа у дневни собичак – редитељ је (само)уверено представу готово у потпуности осовио на глуму. А на већ споменути озбиљан изазов млади глумци су одговорили махом успешно, чак неочекивано зрело (несумњиво подупрти глумачким умећем самог редитеља), зналачки утеловивши свет типично енглеске уштогљености и малограђанштине, брачне парове Смит и Мартин, испод чијих је манира и етикеције, пристојности и уљудности, крутих захтева форме наспрам гипке животности, роморила вулгарност, настраност, посвемашњи бесмисао. Глумци су ову деликатну амбиваленцију умешно одржавали, осим у епизодама махнитања уз техно музику и строб светло када је искакање опруга и зупчаника из ових човеколиких механичких направа бивало напросто преочигледно. Све узев, ансамбл је донео уверљиве живе лешеве са упечатљивим црним мртвачким подочњацима (што је додуше не баш ретко коришћена позоришна досетка) и гримасама које одражавају опстипацију (не само менталну), односно људе који попут аутомата – што наглашавају и откуцаји сата и позната мелодија звоњаве Биг Бена, за које се после неког времена више не разазнаје допиру ли извана или из њих самих – отаљавају своје предвидљиве, испразне, досадне, постварене, егзистенцијално ућорсокачене животе, заправо кукавне имитације живота.

2 1600x900 

Стилски најзаокруженију ролу испоручио је Раде Маричић, суптилним средствима артикулишући свог телом и духом склеротичног господина Мартина. Свака похвала припада и Срђану Томићу и Симониди Мандић, тандему који је интерпретирао брачни пар Смит. Посебна је драгоценост Томићева права мала бравура самосталног уприличења разговора између змије и лисице, која убедљиво сведочи о распону његове глумачке технике. Физичка глума плени и код Мандићеве, премда утисак унеколико квари неуједначеност поставке њеног лика, будући да у средишњем делу представе осетно губи механички карактер, што додуше погодује лакшем току представе, али је редитељ такав дисконтинуитет ипак морао на неки начин оправдати. Не треба прећутати ни успелу кросдресинг ролу Срђана Кнера који је пожртвовано и талентовано тумачио госпођу Мартин, као ни беживотно, управо убијено лице Катарине Вишковић у улози „напумпане“ слушкиње.

Највећа неприлика представе јесте начин на који је постављен лик ватрогасног капетана. Иако је Филип Саџаков, имајући у виду његове претходне ангажмане у позоришту, не само надарен глумац него и по свој прилици подесан избор за ову улогу, његовом је лику суштински недостојало (много) више ауторитарности, следствено и више комичности која би произилазила из крутости, оне дужносничке, униформистичке, управо материје која споља стеже и онемогућава живот на чему је читава представа и саздана. Овако, превасходно редитељским пропустом, изостао је његов значајнији допринос драмском набоју представе.

3 1600x900 

Утисак беспрекорности унеколико подрива и сама завршница, атрактивно осмишљена али ипак смушена и претенциозна, када неколицина младих из публике готово насилно прекине представу која, доследно апсурдна, прети да почне испочетка, да би се на сцени утом појавио и сам Јонеско (или, с обзиром на јефтиност маске, неко ко тек узурпира његову ауторску позицију?) с револвером у руци и упуцао младе ребеле. Представа је, чини се, требало да се заврши неколико тренутака раније када је одјекнула експлозија, управо апокалиптичним расплетом који се нажалост и очекује од овако дехуманизованих креатура.

Осим о пореклу смеха, горенаведени Бергсонов цитат говори и о његовој казненој функцији. Оно природно, смислено, животно у нама одупире се и изругује оном овешталом, окошталом, склеротичном, беживотном, обездуховљеном, које, међутим, не пребива само у тамо некаквим енглеским сподобама, него и овде, у нама самима, а што смех – хвала му најлепше на томе – настоји поштено ишибати.

Иван Ковач, наставник филозофије