Бечејска гимназија је једина средња школа у граду у којој ученици који прате наставу на српском језику и који је прате на мађарском заједно прослављају матуру. Због чега, међутим, ова добра и, како се чини, саморазумљива пракса није општеприхваћена?

Јабука раздора наводно расте на дрвету естетике – разлог одвојених прослава лежи, наиме, у избору музике уз коју ће се матуранти забављати. Да је проблематика уистину тек естетске природе, да су категорије лепог и пријатног, односно ружног и непријатног, једине које ту вреде, сви они матуранти који не преферирају „домаћу музику“, била она српска или мађарска, а којих није занемарљив број, имали би право гласа. Држи се, међутим, да су гласови рокера, металаца, хип-хопера и других алтернативаца, у овој ствари напросто ирелевантни. Раздор, дакле, јесте у избору музике, али превасходно у ономе што избор имплицира, а то је наводно право, банално и ускогрудо, да се наметне „наша“ музика, српска или мађарска, односно наводно право да се не слуша „њихова“. Разуме се, да је музички укус и, уопште, култура наше омладине другачија, једноставно боља, до подвајања не би ни дошло. Док се, међутим, музички укус омладине не буде култивисао, уколико до тог сретног дана уопште икада дође, неопходно је да школе и наметну, уколико је то потребно, заједничку матурску прославу. Наиме, школе не смеју попустити пред брзоплетим, кратковидим, управо инфантилним идејама и интересима ученика, што очекивано бујају у овдашњим већ деценијама не баш здравим друштвеним околностима. Компромис се напросто мора изнаћи. Свакако да није нарочито пријатно слушати оно што иначе не слушамо – међутим, није лако ни споменутим алтернативцима, па никоме од њих не пада на памет да приређује некакво алтернативно матурско вече.

Добар обичај заједничке матурске прославе сведочанство је успешно положеног испита зрелости, управо матуре, ваљаног хуманистичког одгоја, а не тек формалне образованости. Зрелост је, напокон, и спремност да се чине компромиси, да се, примерице, одрекнемо инфантилних уображења о сопственој изузетности, партикуларних силништва, па и оних националних, зарад општијег и несумњиво вреднијег заједништва које неће бити пуко декларативно, већ аутентично, а то подразумева не живот једних поред других, јер то ни приближно није довољно, већ живот једних са другима.

Када се дух заједништва буде ревносно неговао у укупном животу наших школа – не, наравно, тек на закључној прослави – заједничко матурско вече постаће природна потреба ученика.

Иван Ковач

(Извор: Данас, 08/06/2015)

• Претходна
• Следећа